Žorž Brasens (Georges Brassens) 1921-1981
Molim eventualne čitaoce da mi oproste zbog grešaka u jeziku i slabosti u stilu. Ja sam samo jedan poluobrazovan covek - škola me nažalost nije naučila možda najvažnijoj stvari, da pišem - koji želi da kaže istinu o jednoj epizodi svog života i objasni gubitak jedne iluzije. Sve je "s brda s dola" i nedovršeno, ali ću pokušati da te nedostatke koliko mogu ublažim iskrenošću i intelektualnim poštenjem. Mnogo mi je hrabrosti trebalo da ovo započnem i uopšte ne znam kako sam se u to upustio ; pišem bez ikakvog plana, sve je to za mene i tužno i prilično bolno, pa baš i ne insistiram, nego ponekad (retko) dodam, oduzmem, ili doradim poneki pasus. Sve je to uradjeno s vrlo ozbiljnom namerom, ali rezultat deluje, moram da priznam – amaterski.
Drugim rečima, sve je ovo nespretno i jadno (stil je jadan, namera nije !) al' šta ću kad nisam čitao kad je trebalo. Hteo sam da budem inženjer… tako mi i treba.
Često pravim digresije, svaki čas se udaljujem od teme. To na prvi pogled deluje kao slabost jednog teksta, ali na kraju krajeva, zašto da ne ? Zašto se ne udaljiti od teme, ako to udaljavanje donosi nove informacije, elemente za bolje razumevanje teksta, namere. Na primer, Montenjevi Eseji su digresija za digresijom - digresija mu je stil.
Predpostavljam da ovaj tekst može da neke povredi, i da ih još više učvrsti u mišljenju koje o meni već imaju. Sasha Guitry je rekao : "Kad bi oni koji o meni loše govore znali šta ja o njima mislim, govorili bi još mnogo gore." Šta im mogu, trebalo je lepše da se ponašaju. Bilo je mnogo prilika da se stvari poprave. Ali ja ne mislim toliko na njih, njima i ne bi bilo loše da se malo dovedu u pitanje, iako o tome ne gajim mnogo iluzija. Meni je žao što će možda neki dobri i plemeniti ljudi da se zapitaju zašto sam na trenutke tako grub. Ipak, nadam se da će pametni ljudi razumeti. Oni kojima ravnodušnost i samozadovoljstvo nisu religija, oni će shvatiti nijanse. A ostali...
Kad kažem "mnoge", to zvuči malo optimistički, malo čak uobraženo. Znam da postoji isto toliko mogućnosti da se na ovu stranicu naidje koliko ima da se dobije na lotou ili još manje. Znam da stručnjaci rade šta treba da bi referencirali svoje website-ove pa niko nikad neće znati da je u generaciji 1981 Matematičke Gimnazije bio i jedan odpadnik. Neka... Ali ja volim istinu, i ne mogu a da je ne ispričam !
Cela priča bi mogla da počne ovako.
Na ovoj adresi sam davne 1998-me pokušao - vrlo nevešto - da napravim website generacije maturanata 1981 Matematičke Gimnazije u Beogradu. Ne zvanični website, već neki "prostor" koji je trebalo da bude, bar sam ja tako zamišljao, na pola puta izmedju evociranja uspomena, razmene informacija o jednima i drugima, i diskusija o raznim temama. To je bio onaj prvi vrtlog, kad sam otkrio Internet i prosto se opijao mislima o razmeni i druženju s drugovima i drugaricama rasutim po belom svetu. Posle bi se to proširilo na druge generacije, pa bi onda mogli, u slučaju potrebe, da na karti sveta pogledamo ko nam je blizu i da potražimo pomoć u slučaju potrebe. Mogli bismo da saradjujemo poslovno, da se posećujemo, dečica bi mogla da nam se druže i da produžuju i proširuju taj « network » kroz buduće decenije i vekove. Kao sto vidite, rec "opijanje" nije prejaka.
Posle sam - malo zbog lenjosti, malo zato što to sve nisam umeo da realizujem - napustio taj napor i stvar je ostala nedovršena i prilično smešna, sa naslovnom stranom koja je javljala o okupljanju u kafani pri čemu se to okupljanje već bilo odigralo pre godinu dana, pa je onda to "pre godinu dana" postalo pre dve, pa pre tri, pa pet, deset, i tako dalje, sve većeg broja godina, što je naravno ozbiljno diskreditovalo celu stvar.
Ipak, bilo je tu par lepih stvari : jedna slika mog razreda, nekoliko slika naših profesora... Bio je tu i primitivni pokušaj « lokalizacije » u svetu : napravio sam spiskove po zemljama, s namerom da jednog dana to preraste u neku vrstu karte sveta gde bi zelene tačkice na odredjenim zemljama označavale naše prisustvo. Ta me je ideja bukvalno proganjala i bio sam vrlo ushićen na ideju da takva karta jednog dana postoji, zašto da ne i za druge generacije. To bi me i danas, i posle svega sto se dogodilo, interesovalo i radovalo.
Reakcije su bile "kako ko" ; jedan drug mi je rekao da se bogami zaplakao kad je video sliku odeljenja, i to me je naravno dirnulo ; jedna drugarica mi je, sva važna, tražila da je skinem s liste, jer ne želi da se zna gde je, što me je naravno iznenadilo ; danas bih to i mogao da razumem, samo bih voleo da je ton bio drugačiji.
I dok sam ja tako razmišljao i patio zbog svake primedbe, jedan drug iz generacije je napravio nešto mnogo efikasnije : mailing listu s našim e-mail adresama, koja je odmah osvojila teren i vrlo dinamično i danas funkcioniše, posle, eto, vec više od petnaest godina. Time se moj naivan poziv na druženje definitivno sveo na, kako francuzi kažu za nešto što ne funkcioniše - "flop".
Naravno da mi je bilo žao što nisam umeo da razvijem nešto što bi bilo interesantno i što bi motivisalo ljude da se druže, ali ta e-mail lista je funkcionisala i omogucavala razmenu sa drugovima i drugaricama koje sam voleo i koji su mi nedostajali, tako da sam jedno vreme s puno energije učestvovao na toj listi ; puno truda sam ulagao u ono što sam pisao, i imao sam utisak da je taj moj doprinos bio koristan, i čak - hajde, budimo malo uobraženi – interesantan.
Medjutim, ja ne umem da se ponašam u društvu, da elegantno i povrsno prelazim s jedne teme na drugu, da se provalnem malo ovde, cereknem malo onde… utisak da je moje učešće interesantno je postepeno ustupio mesto osećaju da je moje prisustvo besmisleno, suvišno i nepoželjno, da ono što ja pišem nikog ne interesuje, a video sam da nekima bogami i smeta. Nekoliko vas je malo po malo steklo naviku da se na mene, čim nesto napišem, jednostavno, kako da kazem... ispovraća, da ne kažem nešto drugo. Malo po malo ste mi stavili do znanja razne stvari, onako lukavo, kao, "ma sta ti je, gde bi ja..." : saznao sam da sam američka pudlica, francuska p...ka, da sedim u namirisanim salonima, patim od galske uobraženosti, i javno iznosim intimne stvari koje bi trebalo da čuvam za sebe.
E pa ako bas hocete da znate, ja se takvim napadima - ponosim.
Iako protiv takvih napada objektivno nije tesko braniti se, ja sam nazalost takav da kad je neko drzak jednostavno zanemim, jednostavno me je sramota sto sam tu, osecam se prljavim. A shvatio sam i da spustanjem na taj nivo zamaram i sokiram dobre i plemenite ljude koji se ne ponasaju kao siledzije i do cijeg mi je prijateljstva stalo. Pisao sam jos neko vreme, odgovore od kojih bi vam se dobro zacrvenele usi, ali sam malo pomalo prestao da ih saljem. Neka ...
Ja sam američka pudlica, arf arf. Srećom, ima šibadžija s beogradske kaldrme da me brane...
Koliko sam blesav, i dalje si mi simpatičan, a toliko sam zbog tebe propatio. Beskrajno si nadaren, bolje bi ti bilo da sedneš i napišeš neku knjigu zapazanja koja bi sigurno bila odlicna, jer umes da uocavas detalje, nego da nasrćeš na američke pudlice kao sto sam ja. Znaš, mene to uopšte ne ponižava, samo rastužuje. Kad ja s drugom idem u bioskop, za tebe to znaci da se taj drug i ja držimo za ručice. Ja ne razumem sta ti tu smeta i sta ti je tu smesno ; neki psihijatar bi verovatno diagonosticirao latentnu homoseksualnost, ali ja pre mislim da je u korenu tvog siledžijstva činjenica da ne podnosiš ništa sto nije - ti, ništa sto se ne vrti oko tebe i tvoje fantazmagorije : mržnja, poniženje, ismejavanje. Ja ne smem da idem s drugom u bioskop, a ti mrtav 'ladan možeš da… al' ne vredi ; ne mogu, nisam ja takav. Pa se još time i hvališ. "Heureusement que le ridicule ne tue pas", rekli bi francuzi, taj narod koji izradja samo pudlice, ali bez čijeg bi ti jezika bilo teško da sklopiš tri rečenice :)
A ti, za tebe sam znači francuska p...ka, dobar sam samo za namirisane salone… To, to me je mislim dotuklo, to je učinilo da počnem bespovratno da tonem, da ti, s kojim sam podelio jednu toliko originalnu avanturu, ti koji si mi ostao u sećanju kao "genijalac", na cije provale sam bukvalno urlao od smeha, o kome sam toliko pričao, za koga sam se tako radovao što sam ga pronašao, koga sam želeo da posetim u njegovoj zemlji "u kojoj četrdesetogodišnjaci izvršavaju samoubistvo"… Da ti tako - razbacaš, pobacaš sve to ! Sećam se kad smo ovde čitali te poruke, sećam se tužnog pogleda mojih devojčica… Da li si pomislio kako bi tvom detetu bilo da neko tako vredja ono što su ga ucili da postuje ?
A ti, za koga patim od galske uobraženosti, od koje li ti goleme skromnosti patiš ? Američke ? Ili možda srpske ? Jad i tuga, šta drugo da ti kažem ! Nikad nismo bili posebno bliski, tako da me tvoja ocena pravo da ti kažem ne dotiče mnogo. Više mi je žao, kako si nespretan, kako si promašio cilj. Da znaš s kakve ti se olimpijske visine društvo podsmeva, ne bi se tako brecao na jednu osobu (ranije je stajalo "jedinu", pa sam posle shvatio koliko je to bilo netačno, mea culpa) koja u tom cerekanju nikad nije učestvovala. Znaš, postoji medju nama jedna elita, jedna aristokratija generacije 1981 MG koja se tako od samog početka podsmeva svima onima koji joj ne pripadaju, naivnima, nespretnima, « lujkama », malo izgubljenim devojkama koje nisu iz Beograda, i tako dalje, jednom rečju, "lakim" zrtvama. O tvom mestu u toj hijerarhiji ne treba ni da ti pričam, od tebe valjda jedino ja, i to sad, takoreći na sopstven zahtev, imam gori, bedniji rejting. Iako si sad priznat inženjer u svetski poznatoj firmi, i sigurno si dobar otac i muž, ništa ti ne vredi, za establishment ćeš uvek ostati žrtva svoje karikature. Eto, da znas da si promašio metu, pucao si sebi u nogu. Kako si ono beše rekao… ah da : « U čemu je tvoj problem ? » Bože… rečnik iz trećerazrednih serija. To mi je pre neki dan ovde rekla jedna ženturača koju sam lepo zamolio da prvo izadje sa benzinske pumpe, pa da se onda šminka. Ustvari nije rekla, dreknula je – pomislio sam da će me prebiti. I ona valjda suviše gleda televiziju, kao i ti, pa je usvojila taj grozan rečnik. Zar na tom nivou želiš da budeš ?
A što se tebe tiče, ne znam da li si svestan da sam ja bio takoreći jedini :) koji je pristajao da ti bude drug, za tebe znači iznosim na javno mesto stvari koje se nikog ne tiču ? Drugim rečima, spustio sam gaće pred narodom, jel' tako ? Izvini, nisam znao da si toliko delikatan. Izgleda da si zaboravio sate, dane i noći koje sam proveo slušajuči tvoje ljubavne, seksualne i društvene probleme, ispričane do najmanjih detalja i izanalizirane do najsitnijih creva… Znaš, nije to bilo baš toliko interesantno, ali ti tad iznošenje privatnih informacija izgleda nije smetalo. I za tebe važi isto što i za ovog ispred tebe, za koga svi znaju da pati od prevelike skromnosti : i ti si upucao pogrešnu metu. Bolje bi ti bilo da si poštedeo čoveka koji ti je uvek bio iskren prijatelj. Ali dobro, eto, sad šta je, tu je, nadam se da ti sad odgovara pročišćena atmosfera, i da sad nista ne šokira tvoju smernost.
Srečom, nisu svi heroji, muškarčine kao vi.
Jedan od vas je, uprkos totalnom neslaganju s mojim stavovima, prevazišao to neslaganje, jer je video koliko me sve to vredja i boli ; ljudskost je kod njega prevazisla ideologiju i ravnodušnost. On na moje koprcanje nije skupio usta, nije podigao obrve, nije se nacerio ; ponudio mi je da objasnim svoj stav, pokušao je da nadje reči da me umiri. Hvala mu. Znam da je sve što od mene dolazi sad smešno, jadno, nakaradno, zaraženo, da svakog kome se obratim – pogotovo prijateljskim tonom - dovodim u nezgodnu situaciju ; ipak, hvala mu na prijateljstvu koje je tog dana pokazao. Takvi plemeniti postupci čine da se ne osećam sasvim samim na ovom svetu, u ovom tehnološko-pravnom paklu koji smo stvorili i kojim smo toliko zadovoljni, u kome, u najboljem slučaju ravnodušno, a najčešče zajedljivo, posmatramo muke onih koji su slabiji od nas. Zahvaljujući takvima kao sto si ti se nadam da će i mojoj dečici jednog dana neko pružiti prijateljsku ruku.Naravno da mi je žao što više nisam deo svoje generacije, naravno da zbog toga patim. Svaki čovek želi da bude medju sebi sličnima, da negde, nečemu pripada, i ja sam bio vrlo zadovoljan i vrlo ponosan svojim statusom bivšeg učenika Matematičke Gimnazije. Moja majka se borila da u tu školu udjem, bdila je nad mojim « učenjem » (jadnica !), ponosila se mnome… Dečici sam toliko ispričao anegdota i opisao likova da mislim da o školi, o društvu, o profesorima, sve znaju isto kao i ja, ako ne i bolje. Gajio sam iluziju da one sutra neće biti same na svetu kad gore moj sveti imenjak bude odlučio da me pozove da se malo odmorim. A ovako…
Jedan drug, na proputovanju kroz Paris mi je čak otvoreno rekao da su ga roditelji podsetili da mi se javi ! Nije video koliko me je to zabolelo...
Ali šta mogu kad sam takav kakav sam. To me je u životu skupo, vrlo skupo koštalo, i uopšte se nije isplatilo. Ali ne može se protiv svoje prirode...
« Brižit Bardo je kecala Srbiju » : snažna, duboka misao. I uvredljiva, nego šta. Ponajviše za Srbiju. Pa onda kako BB više nije ništa, pa kako joj tobožnja briga oko zivotinja isključivo služi da obnovi svoju glumačku karijeru… Još je samo falila slika ostarelog i naboranog lica i uobičajeno cerekanje koje u takvim prilikama ide. Kako da se ne naljutim ? Kako da me to ne revoltira ? Jesam, naljutio sam se. Da li je trebalo da se smejem, da čestitam ?
« Problem je što se Čupa naljutio na nas što smo dirali Brižit Bardo. »
Dobro sam, hvala na pitanju !
Eto šta o sebi mogu da pročitam : Čupa se « naljutio » što smo « dirali » Brižit Bardo… Drugim rečima, Čupa je dete, « naljutio » se što smo ga « dirali » pa sad plače u svom ćošku… Tri reči posvećene Čupinom « problemu », uvod, razrada i zaključak - to je to, gotovo, idemo dalje.
Kakva ravnodušnost…
U filmu Goodfellas Henry Hill (Ray Liotta), skromni gangster, u jednom trenutku svog života kad je u teškoj situaciji, mora da se obrati šefu svoje mafijaške porodice Paul-u Cicero-u (Paul Sorvino) za zaštitu. Ovaj ga sasluša, onda izvadi iz džepa svežanj novčanica, pruži mu i kaže : « Evo, od sad više ništa ne mogu za tebe da učinim. ». Ray Liotta uzima taj svežanj, gleda ga, i pomisli : « Tri hiljade dolara… za čitav jedan život. »
Tako se i ja mislim. « Čupa se naljutio što smo mu dirali Brižit Bardo » ! Eto na šta se ja svodim, tri reči, to je zaključak mog postojanja, rezultat mog prolaska kroz MG, finalni saldo mog učešća u generaciji 1981, ono po čemu ću ostati u sećanjima. To je jedino što se o tom čudaku, o tom ludaku Čupi može reći. Hvala lepo !
Ljudi mi obično kažu : « Nisam ništa loše mislio ! » Hmmmda... A da li si mislio nešto dobro ?
Jedna od stvari koje me održavaju u životu je i muzika i poezija Žorža Brasensa. Ako nekom moje mišljenje nešto znači, on je za mene jednostavno najveći francuski pevač, i može svakom čoveku da bude model. Sam je pisao sve svoje pesme, a nekoliko pesama je iskomponovao na poemama Viktor Igo-a (Victor Hugo) i drugih pesnika. Stil, muzika i poezija su mu jednostavni, ali beskrajno poetični, duhoviti, hrabri, nežni… On je van Francuske takoreći nepoznat, mislim najviše zato sto su reči veoma važan deo njegovih pesama i stvarno treba dobro poznavati francuski jezik da bi se njihova lepota videla. Medjutim, vidim da je izašao prevod na srpskom, odnosno prepev (možda i davno, ali ja nisam znao) njegovih pesama, i verujem da je dobar.
Eto, ako neko ima poverenja u moj ukus, moji omiljeni francuski pevači su : Georges Brassens, Yves Montand, Joe Dassin, Michel Delpech, Claude Nougaro, Jacques Brel, Francis Cabrel... pri čemu Brassens u mom srcu ima posebno mesto. On naravno nema eleganciju Yves Montand-a ili Joe Dassin-a, nema lepotu Michel Delpech-a, nema « swing » Nougaro-a, strast Jacques Brel-a, ni misterioznu i pomalo smešnu ozbiljnost Francis Cabrel-a, ali je hrabar, delikatan, dostojanstven, snažan iznad svih, ume da potrese, nasmeje i ismeje kao niko, da ucini da te u istom trenutku bude i sramota i da budes ponosan...
Zašto ovde govorim o njemu ? Zato što je ustvari sve što bih imao da kažem već na ovaj ili onaj način u njegovim pesmama rečeno. Ono što ja pokušavam ovako nespretno da nabudžim, on je već odavno sve to rekao na jezgrovit, poetičan i duhovit način. I naravno, to nije imalo nikakvog uticaja na tok stvari, ipak smo tu gde jesmo…